Na bal­kan­skim pro­sto­ri­ma odav­no se ni­je do­go­di­lo da ne­ki ov­da­šnji in­ter­pre­ta­tor u jed­nom da­nu, u istom gra­du odr­ži dva kon­cer­ta. Čak i ako smo ra­ci­o­nal­no po­mi­šlja­li da je zbog fi­nan­sij­ske kri­ze i ko­lek­tiv­ne apa­ti­je ko­ja je za­hva­ti­la re­gi­on ta­ko ne­što u da­na­šnje vri­je­me ne­mo­gu­će, naj­tro­fej­ni­ji evro­vi­zij­ski kan­ta­u­tor Želj­ko Jok­si­mo­vić nas je de­man­to­vao na­stu­pi­ma u Ni­šu.
Po­čet­kom de­cem­bra Želj­ko je po­čeo pro­mo­ci­ju pro­jek­ta „Dva svi­je­ta“ – je­din­stve­nog mu­zič­kog pu­to­va­nja kroz svo­je hi­to­ve i pje­sme To­me Zdrav­ko­vi­ća, Lu­i­sa, „Pla­vog or­ke­stra“, „Elek­trič­nog or­ga­zma“, „Van Go­ga“..., u no­vim aran­žma­ni­ma. Re­ak­ci­ja pu­bli­ke pre­ma­ši­la je sva oče­ki­va­nja, vra­ća­ju­ći na­du da kva­li­tet­na mu­zi­ka, upr­kos svim is­ku­še­nji­ma, op­sta­je i po­bje­đu­je. Slu­ša­će­mo je i na pre­la­sku iz 2016. u No­vu go­di­nu, na Tr­gu pje­sni­ka u Bu­dvi, gdje će sa­go­vor­nik „Da­na“ Želj­ko Jok­si­mo­vić pri­re­di­ti pra­znič­ni mu­zič­ko-scen­ski spek­takl.
Ko­li­ko du­go ste pri­pre­ma­li pro­je­kat „Dva svi­je­ta“ i na osno­vu ko­jih kri­te­ri­ju­ma ste bi­ra­li pje­sme?
-„Dva svi­je­ta” su sta­ri hi­to­vi ob­u­če­ni u sving i džez odi­je­lo. Po­ku­šao sam da po­mi­rim dva svi­je­ta u je­dan, da raz­li­či­te žan­ro­ve pre­ne­sem u no­ve rit­mo­ve, i da po ugle­du na Maj­kla Bu­blea, Fren­ka Si­na­tru, Po­la En­ku pri­re­di­mo se­ri­ju no­vo­go­di­šnjih kon­ce­ra­ta sa ta­kvim re­per­to­a­rom u kom bi­smo pu­bli­ci u re­gi­o­nu pri­re­di­li ne­što dru­ga­či­je i osvje­ža­va­ju­će. Što se sa­mog ra­da ti­če, mje­se­ci­ma sam osmi­šlja­vao sva­ki de­talj, bi­rao čla­no­ve ben­da, aran­žma­ne, i ni­je to bio ni­ma­lo lak za­da­tak. Ra­ni­je, na al­bu­mi­ma, do­sta to­ga je za­vi­si­lo is­klju­či­vo od me­ne sa­mog, ali ovog pu­ta je tre­ba­lo uklo­pi­ti cio tim u pro­je­kat, vi­še od 20 mu­zi­ča­ra, di­ri­gen­te, ko­a­ran­že­re, pa­žlji­vo skla­pa­ti mo­za­ik, što je bio iza­zov u kom sam istin­ski uži­vao. Re­zul­tat je za­i­sta iz­van­re­dan, a pu­bli­ka svu­da gdje smo bi­li re­a­gu­je fan­ta­stič­no. Re­ak­ci­je su čak i iz­nad oče­ki­va­nja, što nas sve ra­du­je. Ka­da je ri­ječ o pje­sma­ma, sve je ne­ka­ko kre­nu­lo od nu­me­re To­me Zdrav­ko­vi­ća „Dva smo svi­je­ta raz­li­či­ta”, po ko­joj je i cio pro­je­kat do­bio na­ziv. Po­tom su se ne­ka­ko pje­sme re­đa­le sa­me po se­bi, bi­ra­li smo da tu bu­de mje­ša­vi­na sve­ga onog što lju­di vo­le, od Ma­ke­do­ni­je, Sr­bi­je, do Hr­vat­ske, gdje smo pr­vo­bit­no is­pla­ni­ra­li tur­ne­ju. Na­rav­no, ka­ko vri­je­me bu­de pro­la­zi­lo, do­da­va­će­mo i dru­ge nu­me­re, i na­dam se da će ovaj pro­je­kat na­sta­vi­ti da ži­vi i u na­red­nom pe­ri­o­du. Po­lo­vi­na re­per­to­a­ra su mo­je pje­sme ko­je ni­su to­li­ko sta­re da bih im obu­kao džez i sving odi­je­lo, ali smo i nji­ma udah­nu­li ne­što no­vo i dru­ga­či­je, što je is­pa­lo do­bro.
Pu­bli­ka je već ima­la pri­li­ke da ču­je pje­sme sa pro­jek­ta „Dva svi­je­ta“ na kon­cer­ti­ma. Ko­ja pje­sma je iza­zva­la naj­ve­ću emo­ci­ju?
- Pre­ma re­ak­ci­ja­ma, vje­ru­jem da je to pje­sma „Ne ku­ni me maj­ko” od Lu­i­sa, ko­ja je svu­da gdje smo na­stu­pa­li iza­zva­la mo­žda i naj­ve­će apla­u­ze. Ali, te­ško mi je to da od­re­dim. Na­rav­no, pu­bli­ka vo­li one pje­sme ko­je je mo­gla i da ču­je pre­ko Ju­tjub ka­na­la i pre­ko dru­štve­nih mre­ža, kao što su „Dva smo svi­je­ta raz­li­či­ta”, „Vlaj­na”, „Ja sam te­žak kao konj” i „Su­a­da”. Ta­ko­đe, od­lič­ne su re­ak­ci­je i na sve mo­je pje­sme - „Le­đa o le­đa”, „Ha­ba­ne­ra”, „Lju­ba­vi” i dru­ge. Sva­ko bi­ra ne­što što mu se do­pa­da, a vje­ru­jem da na ovom pro­jek­tu ima pje­sa­ma i aran­žma­na da za­do­vo­lji sva­či­ji ukus.
Da li bi­ste Vi po­dr­ža­li ne­kog mla­dog pje­va­ča da jed­no­ga da­na sni­mi Va­še pje­sme u na­rod­njač­kim aran­žma­ni­ma?
- Mno­gi mla­di pje­va­či re­dov­no iz­vo­de mo­je nu­me­re i ša­lju mi ih da ih ču­jem, i mo­gu re­ći da me­đu nji­ma ima ja­ko ta­len­to­va­nih iz­vo­đa­ča ko­ji u pje­sme uno­se emo­ci­ju i ne­ku svo­ju vri­jed­nost. Do sa­da su pje­va­li mo­je pje­sme is­klju­či­vo u pop ma­ni­ru.
Na na­šim pro­sto­ri­ma ne­ma pu­no iz­vo­đa­ča ko­ji su u jed­nom da­nu ra­di­li dva kon­cer­ta. Vi ste ove go­di­ne u Ni­šu pod­sje­ti­li na ne­ka dav­na, sreć­na vre­me­na ka­da su lju­di sta­ja­li u re­do­vi­ma i s ne­str­plje­njem če­ka­li da do­đu do kar­te za kon­cert svog mu­zič­kog ido­la. Zna­či li to da za mu­zi­ku, mu­zi­ča­re, ali i na­rod sti­žu bo­lji da­ni?
-Da, za­i­sta je u Ni­šu bi­lo ne­vje­ro­vat­no. Ni­smo ima­li pre­vi­še iz­bo­ra ka­da je ri­ječ o ter­mi­ni­ma: od 1. do 4. de­cem­bra smo za­ka­za­li kon­cer­te u Sko­plju, 7. je već bio Cen­tar „Sa­va“ na re­du, i ostao je 6. kao da­tum za Niš. S ob­zi­rom na ogrom­no in­te­re­so­va­nje pu­bli­ke htje­li smo da otvo­ri­mo i dru­gi kon­cert, a je­di­na va­ri­jan­ta u tom mo­men­tu je bi­la da to ura­di­mo istog da­na. Kon­sul­to­va­li smo se u ti­mu, i la­ko i br­zo od­lu­či­li da to i ura­di­mo. Ni­je nam fa­li­lo ener­gi­je, sna­ge, a at­mos­fe­ra u sa­li je bi­la od­lič­na od šest po­pod­ne do sko­ro 11 uve­če. Si­gu­ran sam da je to znak da na na­šim pro­sto­ri­ma ima pro­sto­ra i mje­sta za do­bru mu­zi­ku.
Za no­vo­go­di­šnje pra­zni­ke bi­će­te u Bu­dvi. Ko­jom pje­smom će­te otvo­ri­ti na­stup i da li će se na re­per­to­a­ru na­ći i pje­sme sa pro­jek­ta „Dva svi­je­ta“ ili mo­že­mo da se na­da­mo da će­te u pr­vim mje­se­ci­ma 2017. na­sta­vi­ti tur­ne­ju „Dva svi­je­ta“ i kod nas?
-Ra­du­jem se na­stu­pu u Bu­dvi, gdje sam već na­stu­pao ra­ni­je u ovom pe­ri­o­du i no­sim sjaj­ne uspo­me­ne. Uvi­jek je bi­lo li­je­po vri­je­me, iz­van­re­dan am­bi­jent, ne­po­sred­na bli­zi­na mo­ra, mno­go pu­bli­ke. Iz­ve­šće­mo pop re­per­to­ar, pun hi­to­va i pje­sa­ma ko­je lju­di vo­le da slu­ša­ju. Ne bih ot­kri­vao ko­ja će bi­ti baš pr­va pje­sma, ne­ka to osta­ne ma­lo iz­ne­na­đe­nje za sve ko­ji do­đu na Trg. Što se „Dva svi­je­ta” i Cr­ne Go­re ti­če, raz­mi­šlja­mo i o to­me, sva­ka­ko. Vo­lje­li bi­smo da do­đe­mo, ali ka­da to bu­de­mo i po­tvr­di­li oba­vi­je­sti­će­mo jav­nost o to­me na vri­je­me. Za sad će­mo uži­va­ti i dru­ži­ti se u Bu­dvi, a po­tom i u Pod­go­ri­ci.
Šta će­te po­že­lje­ti u po­noć, na pre­la­sku iz sta­re u no­vu go­di­nu?
-Mo­žda ne­kom to zvu­či kao kli­še, ali po­že­lje­ću zdra­vlje svo­jim naj­bli­ži­ma i se­bi! Tek kad smo zdra­vi, on­da smo u sta­nju da is­pu­nja­va­mo sve osta­le že­lje.
Da li će Vam se u Cr­noj Go­ri pri­dru­ži­ti su­pru­ga i sin?
- Iskren da bu­dem, još uvi­jek po­ku­ša­va­mo da se or­ga­ni­zu­je­mo i vi­di­mo šta će­mo. Ima­ću ja­ko te­žak i na­po­ran ri­tam tih da­na. Du­brov­nik, Bu­dva, Pod­go­ri­ca, Zla­ti­bor, prak­tič­no sve dan za da­nom, pro­be, kon­cer­ti, a Ko­sta je još ma­li da bi pro­la­zio kroz sve to. Za­to smo bli­ži da on osta­ne kod ku­će, kod ba­ka i de­ka, ali ni­smo još de­fi­ni­tiv­no od­lu­či­li.
Ove go­di­ne obi­lje­ži­li ste 25 go­di­na ma­tu­re. Ka­kav je osje­ćaj po­no­vo sje­sti u škol­sku klu­pu?
-Sja­jan! Vra­ti­le su se uspo­me­ne i tog đač­kog do­ba, svi smo sje­de­li u klu­pa­ma kao pri­je tih 25 i vi­še go­di­na, ša­li­li se, pod­sje­ća­li ka­ko je ne­ka­da bi­lo. Na­pra­vio sam i sel­fi ko­ji sam oka­čio na Fej­sbu­ku, a ko­ji je po­gle­da­lo pre­ko mi­li­on lju­di, što je pro­sto ne­vje­ro­vat­na broj­ka. Po­sli­je smo svi na­sta­vi­li dru­že­nje na Div­či­ba­ra­ma. Tru­di­mo se da odr­ža­va­mo kon­tak­te i van ova­kvih su­sre­ta, ko­li­ko god da je to mo­gu­će u ovim mo­der­nom do­bu, gdje ma­lo ko ima slo­bod­nog vre­me­na.
Za Vaš uspjeh naj­vi­še am­bi­ci­ja ima­le su že­ne – naj­pri­je Va­ša ba­ka ko­ja je po­zva­la eki­pu emi­si­je „Po­klo­ni se i poč­ni“ da Vas sni­mi kao če­tvo­ro­go­di­šnja­ka ko­ji svi­ra na har­mo­ni­ci „kao ma­tor“, a on­da i Va­ša maj­ka ko­ja je bez­re­zer­vno vje­ro­va­la u Vas. Da ni­je bi­lo nji­ho­ve po­sve­će­no­sti i upor­no­sti da Vas pod­stak­nu i po­dr­že u lju­ba­vi pre­ma mu­zi­ci, gdje bi­ste bi­li da­nas? I ko­li­ko Vam zna­či po­dr­ška su­pru­ge Jo­va­ne?
- Bez po­dr­ške naj­bli­žih si­gur­no ne bih na­pra­vio ova­kvu ka­ri­je­ru, a ba­kin po­ziv toj emi­si­ji dje­lo­vao je ne­ka­ko sud­bin­ski. Mo­ji ro­di­te­lji su mi ta­ko­đe po­ma­ga­li ka­sni­je, otac mi je po­klo­nio har­mo­ni­ku ko­ju i da­nas ču­vam i na ko­joj svi­ram, vje­ro­va­li su u me­ne i u moj ta­le­nat pre­ma mu­zi­ci. Dru­gi dio se od­no­si na rad, rad, rad i po­sve­će­nost, ko­ji su mi tra­si­ra­li put ka pro­fe­si­o­nal­noj mu­zič­koj ka­ri­je­ri, i bez kog ne­ma uspje­ha. Jo­va­na je mo­ja in­spi­ra­ci­ja, mo­ja lju­bav, mo­ja po­dr­ška.
Ko­li­ko su se pri­o­ri­te­ti u Va­šem ži­vo­tu pro­mi­je­ni­li ot­ka­ko ste po­sta­li otac? I ka­ko se sla­žu Mi­na i Ko­sta? Da li sin po­ka­zu­je mu­zič­ke sklo­no­sti?
-Mi­na i Ko­sta se od­lič­no sla­žu, uži­va­ju, smi­ju se, baš sam sre­ćan ka­da ih gle­dam za­jed­no. Ko­sta je još ma­li, vo­li da gle­da re­kla­me, uvod­ne špi­ce sa mu­zi­kom, a naj­vi­še mu se do­pa­da­lo da ču­je ka­ko po­či­nje Dru­gi dnev­nik na na­ci­o­nal­noj te­le­vi­zi­ji. Već po­ka­zu­je smi­sao za ri­tam, ali sve je to kroz igru i ša­lu.
Va­ži­te za re­gi­o­nal­nu zvi­je­zdu. Da li ste ju­go­no­stal­gič­ni?
-Uvi­jek gle­dam ka na­pri­jed, ka bu­duć­no­sti, a tru­dim se da uži­vam u sa­da­šnjo­sti. Dra­go mi je što su moj rad i mo­ja mu­zi­ka pre­po­zna­ti u ci­je­lom re­gi­o­nu. Tru­dim se da im vra­tim emo­ci­jom i do­brom ener­gi­jom sa bi­ne.
Kad ste sni­mi­li pr­vi al­bum, na ovim pro­sto­ri­ma vla­da­la je hi­per­pro­duk­ci­ja. Mno­gi iz­vo­đa­či iz tog vre­me­na su ne­sta­li sa mu­zič­ke sce­ne, a mno­gi ni­je­su uspje­li da se od­u­pru po­ro­ci­ma. Ka­ko ste se Vi bo­ri­li da ne za­vi­ri­te u tu „mrač­nu stra­nu“ i da se „is­pli­va­te“ u sam vrh pop sce­ne?
- „Is­pli­vao” sam za­hva­lju­ju­ći sjaj­nom ti­mu sa­rad­ni­ka, vri­jed­nom ra­du, una­pre­đi­va­nju sa­mog se­be, ula­ga­nju u mu­zi­ku, u stu­dio, u pro­jek­te u ko­ji­ma sam uče­stvo­vao. Že­lio sam da sva­ki na­red­ni al­bum bu­de bo­lji na sva­kom pla­nu, od pro­duk­ci­je do kva­li­te­ta pje­sa­ma, cilj mi je bio da mu­zič­ki sa­zri­je­vam i ra­stem. To ni­je bio lak pro­ces.
Ko Vas je u po­slu naj­vi­še raz­o­ča­rao i ka­ko se no­si­te sa po­ra­zi­ma u me­đu­ljud­skim od­no­si­ma? Da li la­ko pra­šta­te ili če­ka­te da „dru­ga stra­na“ na­pra­vi pr­vi ko­rak ka po­mi­re­nju?
-U po­slu me vo­di po­zi­tiv­na ener­gi­ja. Za ne­ga­tiv­nu ne­mam vre­me­na i tru­dim se da ni ne osvr­ćem na stva­ri ko­je me uspo­ra­va­ju i či­ne ne­ras­po­lo­že­nim.
Sa ko­jim ko­le­ga­ma se naj­če­šće dru­ži­te i ko­me bi­ste vo­lje­li da na­pi­še­te pje­smu?
- Ima ih mno­go za­i­sta, u svim žan­ro­vi­ma, od na­rod­ne, do rok mu­zi­ke. Ne bih vo­lio da li­ci­ti­ram, jer se če­sto de­si da ne­kog za­bo­ra­vim da po­me­nem.
Ro­man­ti­čan su­prug, do­bar otac, vr­hun­ski mu­zi­čar... Ima­te li ne­ki po­rok?
- Hva­la na kom­pli­men­ti­ma. Ne­za­hval­no mi je o se­bi na taj na­čin da go­vo­rim, bi­lo po­zi­tiv­no ili ne­ga­tiv­no. Po­rok je do­sta te­ška ri­ječ. Ne znam... Pri­je bih re­kao da imam ma­ne. Mo­žda je jed­na od njih to što ne­mam uvi­jek do­volj­no vre­me­na za dra­ge lju­de ko­li­ko bih to vo­lio.
Sne­ža­na Mol­do­van


Re­cept za us­p­jeh

Ka­žu da je za ve­li­ki uspjeh po­treb­no pet od­sto ta­len­ta i 95 od­sto ra­da. Sla­že­te li se sa tom te­zom?
- Mo­že­te slo­bod­no da do­da­te i ko­ji pro­ce­nat vi­še na rad. Pet od­sto ta­len­ta i 110 po­sto ra­da. U stu­di­ju i da­lje pro­vo­dim po pet-šest sa­ti dnev­no ra­de­ći na aran­žma­ni­ma, mik­sa­ju­ći pje­sme, kon­cer­te, raz­mi­šlja­ju­ći o no­vim ide­ja­ma, pro­jek­ti­ma, ana­li­zi­ra­ju­ći raz­ne stva­ri. To je je­di­ni re­cept za us­p­jeh za ko­ji ja znam.


Če­stit­ka či­ta­o­ci­ma „Da­na“

-Že­lim vam zdra­vlje, sre­ću, i li­je­pe tre­nut­ke u kru­gu po­ro­di­ce i pri­ja­te­lja. Da bu­de­te po­zi­tiv­ni, vri­jed­ni, da vje­ru­je­te u se­be. Na­rav­no, i da slu­ša­te kva­li­tet­nu mu­zi­ku.